Plejlista za Dan Plave žice

Opet je svanuo Taj dan. Neverovatno je kako oseti momenat kada su bedemi popustili i baš se uvuče kroz tu jednu pukotinu koja nepogrešivo vodi do plave žice. Preskoči zelenu i crvenu, zaobiđe žutu i - BAM - pravac plava!

I tako se probudiš u nedelju, otvoriš prvo oči, pa prozor na browseru i prvo ugledaš šifrovanu poruku koliko samog sebe podsećaš na ono što jesi, a nisi hteo da budeš.

Ok, neću da mislim - pomislih (o, kakva ironija). Daj neku seriju 'vamo. Ja nisam osoba koja voli serije, upravo zato što se na njih navučeš, pa posle ne možeš da prestaneš. A skonost tim zavisnostima čini te uvek još slabijim i moj konačan odgovor uglavnom bude - film. Ne serija. Jer neću jesti, neću spavati, neću ni u wc ići ako baš ne moram - sve dok ne odgledam poslednju epizodu. I šta onda. Back to the real life again? No, thanks.

Ali dan je tako dug, a sve što je trebalo danas raditi palo je u vodu. Daj seriju, tako će brže proći. Otvorim folder da vidim šta imam. Super, ovo ću! Dead Like Me bi baš trebalo da me nasmeje. A i nema previše epizoda. Prodato!

I onda, u pauzi između 6. i 7. epizode, ponovo proveriš ono prozorče na browseru da vidiš šta ima novo u paralelnoj dimenziji, Kad ono - pesma. Neko je okačio - pesmu. Znam ovo. Znam, biće loš potez. Sve znam, a ipak klikćem Play. I BAM! Plava žica. Eksplozija plavih emocija. I poPlava.

Znam - moram napraviti plejlistu. Plejlistu o istini i (ne)volji. Plejlistu od koje toliko bežim. Jer reči, izgleda, ipak nisu dovoljne. Ni ćutnja. Ni ples. Ni beg. Pesme su već nešto drugo...

Veruj, ovo traje mnogo duže nego što iko može da zamisli. Jer neke melodije odzvanjaju u nama i kada ih niko drugi ne čuje. Slušali ih ili odbijali da budemo svesni njih - tu su. Jer nemaju gde drugde da budu. Postanu naše isto koliko su bile tuđe. Jer smo ih zajedno slušale. Pesme... A nisu pesme. Žice su.

Plejlista: Svi moji dani tužni su bez ta dva oka blaga

Kako je Twitter promenio moj život

Nisam bila sigurna kako da nazovem ovaj post. Znala sam da ga jednom moram napisati, ali nisam bila sigurna kako da ga nazovem. Kako je Twitter promenio moj život? Ili hvala bivšem koji je promenio moj život na način na koji nije očekivao?

SKROLUJTE DALJE DA BISTE SAZNALI KAKO!

Ako počnemo od toga da je život samo igra, moramo prvo da naučimo da je to potezna igra i uglavnom važi ona: "Taknuto - maknuto". Nema nazad. Sa pomenutim bivšim odavno ne znam šta se zbiva niti gde i kako živi (nadam se da je živ, zdrav i srećan, ako smem da se izjasnim o tome, a da me niko ne pogleda ispod oka), ali to za ovu priču nije ni bitno. Bitno je da je on krivac za to što sam oživela na društvenim mrežama. Čak sam ubeđena da mi je on napravio profil, a da sam ja stajala njemu iznad glave i odgovorila na pitanje: Dobro, šta će biti tvoj prvi tvit? Isto je važilo i za prvi blog, na nekoj drugoj platformi o kojoj sam se brzo izjasnila da nije za mene i prešla ovde.

No, saznali smo upravo kako sam oživela, a kako sam POživela već je jako diskutabilno. Ja nikada, zaista, nisam ni želela da živim u tom kompjuteru. Nikada nisam baš ni želela da ljudi znaju ko sam i odakle kuckam tih 140 karaktera. Ali svaki tviteraš mora imati svoju evoluciju i svako se razvija onako kako situacija od njega zahteva... Ili ne?

U početku sam, kao i većina ljudi koje poznajem, želela da na taj Twitter stignem anonimna i da tako ostane. Neću da upoznajem te ljude tamo, dovoljno je da čitam šta pišu.

Ha, ha, baš su zabavni.

Uuu, ovo je bilo dobro pitanje!

Hm, mislim da mi se sviđa, sad ću malo da fejvam.

Refresh. Ček, kako ništa, ovde uvek mora neko nešto da iznese kao svoje mišljenje?! (Kako to misliš tvoje mišljenje, nisi do juče tako govorio?! Ok, budi ovde šta hoćeš, ja te poznajem od pre nego što si imao Twitter.)

I tako sam neko vreme uspela da vodim život u RL paralelno sa životom na TW.

ALI ONDA SE DOGODILO NEŠTO NEVEROVATNO!

Počela sam odjednom da gubim ljude oko sebe. U stvari, nisam ja ništa tu izgubila, samo su naši potezi prestali paralelno da se pružaju ovim poligonom za igranje, pa smo morali da se jako pomučimo da shvatimo da treba da igramo dalje iako nam niko više ne čuva leđa. I tako neki čovečuljci sa one strane plavog ekrana počeše nekako da sebi zauzimaju prostor međ' mojim saveznicima. Ko zna kada i kako se to tačno dogodilo, ali eto ti njih, po kafanama, po drumovima, po gradovima na mapi moje To-do liste. I sve se razumesmo.

Pa počeh da se družim. Pa počeh da analiziram. (Ah, ne, ne analizirati! Kad počnem da analiziram, ne umem da stanem. I malo imam problem da shvatim kad je dosta.)

I probudim se tako jednom u saznanju da sam ovisnik. Da, ovisnik od Twittera. Pa kao rešim da batalim te društvene mreže i budem ozbiljna devojka sa stalnim poslom i ovozemaljskim prioritetima. Ali ne lezi vraže, mene ipak zanimaju neke stvari koje ljude sa beneficiranim radnim stažom u stabilnim firmama ne interesuju baš. I odem na konferenciju - dve - tri, odem u kafanu - dve - tri i gotovo, opet sam pala.

I da je meni neko na nekoj od tih konferencija rekao: "Hej, vidiš tog lika tamo što predaje, slušaj šta priča - jednom ćeš raditi za njega!"... ne, ne bih mu verovala.

I da mi je neko na nekom od tweetUpova rekao: Vidiš tu devojku sa kojom nisi razmenila ni dve reči jer si mislila da je uobražena? E baš njoj ćeš biti kuma na venčanju!, ili: "Ta tamo povučena zvaće te na svoju svadbu jednom, u nekom drugom gradu, sa nekim trećim ljudima, a ova što stalno priča, njoj ćeš ići sinu na rođendane.", hmm.. teško da bi mi to tako delovalo normalno u tim momentima.

A desilo se. I dešava se. I davno sam počela da prekrajam mape i planove ne bih li uspela da sretnem i zagrlim te čudne ljude iza avatara.

Nekad su se ljudi upoznavali na seoskim balovima, na korzou, na radnim akcijama i na letovanjima. Danas se ljudi skontaju preko društvenih mreža pre nego što se zaista upoznaju. I ne kažem da to uvek treba tako, samo tvrdim da treba ostaviti ljudima mogućnost da vas iznenade.

Čuj mene: društvenim mrežama... LJUDIMA treba ostaviti mogućnost da te iznenade. A društvene mreže... Pa mogu pomoći da pravi ljudi lakše nađu put do tvoje igre.

U ime menšna, fejva i heštega. Follow.

Niko nije rekao da treba da bude lako!

Ovo nije o meni. Ovo nije ni o životu. Ovo nije ni o ideji. Ovo je o dvoboju misli i osećanja. Moje realnosti i realnosti koja postoji za druge. O očekivanjima.

Razmišljam nešto... Svaki put sam, zaista, živela da pričam o dvoboju, posle dvoboja. Jer sam dvoboj je sasvim nebitan ako ne postane reč.

"Sve bi bilo daleko jednostavnije da ti nisu utuvili u glavu tu priču da uvek treba nekuda stići, da su te umesto toga naučili da sreću nađeš u mirovanju. Sve te priče o tvom putu. Pronaći svoj put. Slediti svoj put. A šta ako smo stvoreni da živimo na trgu, ili u parku, da tako nepokretni provedemo život, šta ako smo raskršće, ako univerzum želi da budemo nepokretni, šta ako bi nastao haos kada bismo, u određenom trenutku, krenuli svojim putem, kojim putem?, drugi su možda putevi, ja sam trg, ne vodim nikud, ni na koje mesto, ja jesam mesto." - City, Alessandro Baricco

Bila sam u svom rodnom mestu. Spletom čudnih okolnosti, zadržala se tamo dve nedelje i analizirala, kao što prirodno analiziram svakog koga sretnem, na koji način ljudi funkcionišu i misle od kada mene nema u njihovim životima. Čudno je sve to. Osetiš se kao da ponovo imaš 16 godina, zoveš drugaricu da je pitaš da li je u štiklama, pošto tebe mrzi u štiklama da hodaš po istom onom razrovanom trotoaru svog detinjstva koji vodi put centra grada. Sretneš ljude koje više ne poznaješ, ali se svi jako obradujete kad jedni druge podsetite na ono što ste bili. Vidiš nove neke kreacije i ružne zgrade, pa te uhvati nostalgija za onim što je nekad bilo tu. A ni taj lokal se više ne zove tako? Pih. Još uvek je taj stari dekin krevet (koji ima više godina od mene same) najudobniji krevet u kojem sam ikad imala prilike da zanoćim. Ali nešto tu fali. Džaba bakina predusretljivost i gibanica i meso i domaće mleko malo pre kuvano. Ne osećam se više tamo kao kod kuće.

Imala sam dovoljno vremena da vidim neke ljude koje godinama nisam uspela da vidim. Slučajno ili namerno smo se sretali, samo da malo popričamo. Pa uvek osmeh, pa zagrljaj, pa neka anegdota od onomad. I kikot. A onda neko neminovno započne neki od razgovora za odrasle. Gde si sad, kako živiš tamo? Briga te, ti si pobegla odavde, nemoj ni da se vraćaš. Doći ću ja u Novi Sad da te posetim, samo nikako da pronađem vremena.

Tako već godinama. Samo još niko zapravo nije došao u Novi Sad. Jer doći će Marija u Požarevac. Ona ima vremena. Ona može, ona voli da dođe. Doći će.

Rekoh da hoću da menjam posao. Kako?! Zašto?! Pa jesi li tamo prijavljena?! Jao, teško je, ćuti, gde ćeš, ne nalazi se drugi posao tek tako! Daleko si od kuće, sama si, nemaš nikoga tamo da pogura. Budi realna - kažu. Ovo je Srbija.

Pokušala sam u nekoliko navrata da objasnim, ali ne slušaju ljudi. Onda ja moram da prećutim sve što sam imala da kažem. I da hoću i kako hoću i zašto hoću. Mobing? Pa šta, to je svuda tako. Eee, pa ne znaš ti, još je gore u državnim firmama. Budi realna - kažu. Ovo je Srbija.

Radno vreme i slobodni dani? Zaboravi, i mi ovde radimo za XY platu i stalno je smanjuju. Jeste, nezgodno ti je, nemaš vikende ni praznike, ali to je turizam, to je ugostiteljstvo. Ok, menjaćeš posao, čuli smo te, ali javljamo se na leto da nam preporučiš neki smeštaj i rezerviišeš mesto u restoranu. Budi realna - kažu. Nećeš naći bolje. Ovo je Srbija.

xxx

Hej, ćao, samo sam htela da vam javim lepe vesti. Ne treba da sedite kod kuće i da kukate nad svojom sudbinom. Ne treba da žalite što se niste rodili u drugom veku, gradu ili što ste promašili struku i fakultet. Ili što vam roditelji nisu nešto drugo od ovog što već jesu, a vi uskraćeni za gomilu mogućnosti. Treba samo da se naoružate voljom i da počnete da se družite, prvo sa samim sobom, a onda i sa ljudima koji veruju u to da možete bolje od ovoga što je sad. Da, možeš. Svako može. Onoliko koliko se potrudi. Idite na konferencije. Čitajte ono što niste imali vremena jer ste umorni s posla samo padali u krevet i pretvarali svoj bes u depresiju. Niko ne zna koliko može da te plaši ono što bi te zapravo učinilo srećnim.

Hej, ćao, našla sam novi posao. U stvari, našao je posao mene. Jer ja sam ta koja je bila izgubljena, a ne šanse i prilike. Njih uvek ima. Ako ste spremni da zakoračite van svoje zone komfora. Super je, probajte. Niko nije rekao da treba da bude lako. Jer ko je još uživao u onome što je tako lako dobio?

I to je Srbija.

A ko si ti?

Fragmenti

Ah, opet ti.

Vodim te izmišljene razgovore sa tobom all the time, znaš? Da li misliš da je ta haljina malo previše obično neobična?

A ovaj ugao usana? Zar nije bezuspešno pokušao da sakrije osmeh?

I da li si pročitao tu knjigu koju smo onda poručili? Vredi li obrušiti na pleća sve uspomene koje bi izazvalo samo držanje istih korica, kakav je osećaj nakon nje?

Ne, moja pleća su sasvim ok, nemam temperaturu više, treba sad da me vidiš kako sam živnula.

Znaš, iz slučajne plejliste je neki dan krenula ona tvoja pesma, ne znam kako se zove, znam da si zbog nje kupio crnu košulju i puštao mrak da luta po sobi.

Ne, ne pokušavam grčevito da se držim tih sećanja, samo sam uvek volela da pričam sa tobom. O bilo čemu. Nije bilo ni bitno kuda će reči da vode, bitno je da ne stoje u mestu.

Kad smo kod toga, kako te služe cipele? Treba da putujem opet. Znam, tek sam došla, ali mi TREBA da putujem.

Izvini, opet je pobegla misao, igraju slova kolce na slabom svetlu danas.

Odoh, nastavljam sa ovim dosadnim štivom, jer knjiga se ne ostavlja nepročitana, znaš.

Ne brini, javiću se. Jednom sam ti već rekla: ako se ti ne javiš meni, javiću se ja tebi, nikakav problem.

Naravno, rekoh ti da mene niko ne krade tek tako. Budi dobar.

Kako ćeš znati? Ne znam. Ne znam hoćeš li. Ali praviću se da znaš.

Ćao!

XXX

Došlo je ono doba godine u kome svi nešto slave. Za nas koji slavimo svaki mogući dan uz koji osvanemo, više je ovo doba kada ljudi zajedno jedu. A lepo je kad imaš ljude sa kojima jedeš, da se ne lažemo. I tako u šetnji poslednjih dana gledam ovo plavo nebo i poslednje zrake sunca po zgradama i drveću i razmišljam kako je lepo ovde gde nisi ni svoj ni tuđ. A opet nekako skoro kao kuća. Samo što za kuću treba malo više od lepo je i nisi tuđ.

Fali ti neko tvoj, čak i kad vrlo dobro umeš sam. Sete te neke pesme na ljude koji nisu tu. I čitam. Iznova čitam. I gledam. Odajem poštu kako umem. I ćutim.

"Šta vredi plavetno nebo
i zumbul i devojče i laste let.
Negde zapeva truba."
- Momčilo Nastasijević

Poslednja mandarina

Znate onaj osećaj kad vam se jede slatko? Kad vam se baš mnogo jede slatko? E tako je meni sa voćem nekad. Uđem u radnju, uzmem korpu i brzim korakom ka gajbici sa mandarinama. Onda ih ušuškam u kesu, malo ljuljam do kuće, pa se zavučem pod ćebe i serviram ih sebi u krevet, zajedno sa tom istom kesom u kojoj su se prethodno ljuljale. Pa kako drugačije? Mandarine se jedu dok ne isprazniš kesu.

Elem, dok ih biram, sve vreme razmišljam koliko su slatke i da li se ispod te kore ipak kriju koštice. Kad otvorim prvu i probam, pa mi se pravo svidi kakvog je ukusa, odmah je ostavljam sa strane i nastavljam dalje. Ljuštim i jedem. A ona prva čeka. Zašto? Pa zamisli da je odmah pojedem, a sledeća bude kisela. Ili suva. Ili puna koštica. Neka hvala. Najslađe za kraj. Uvek sam umela da se strpim kad treba. Prva je poslednja mandarina. Ako valja.

Ne, ova priča nema nikakvu dublju poentu. Samo sam htela da priznam da se trenutno osećam kao poslednja mandarina.

Mala noćna muzika?

Još jedna od onih noći tokom kojih i Bulevar spava. Promeškolji se samo kad pokoje vozilo prekine tišinu i nastavi da sanja tuđe snove. Čije? Moje, tvoje, onog deteta što voda psa ovuda svaki dan. Svačije snove odsanja taj. Pa ujutru opet pusti rulju da ga gazi u žurbi.

Još jedna od onih noći koje postoje samo da bi podsetile na neku drugu, davno zaboravljenu noć. Sa svojih dvanaest zaista sam provodila mnogo vremena zureći kroz prozor. Kroz neki drugi prozor. Daleki, detinji. Čekala poznata lica, brojala nepoznate korake, smišljala pesme i pogađala sudbine.

Volim da igram kolo. Volim, jer kolo je za veselje. Volim valjda i jer su moji roditeji oduvek voleli da igraju kolo. Mada im nisam dozvolila da me oni uče kako se igra. Odbijala sam sve dok su pokušavali. Kad su već odavno digli ruke, ja sam se na jednoj svadbi samo uhvatila za drugaricu i počela da igram. I bilo je lako. I tako prirodno.

Kad uđeš u kolo, najgore od svega što možeš da uradiš je da gledaš u tuđe noge. Nikada nemoj da gledaš šta drugi rade. Slušaj muziku, prati ritam i igraj svoju igru. To mi je rekao tata kad sam bila dete. Jedna od retkih rečenica koje pamtim da je izgovorio. I šta ću, od tada ne gledam šta rade drugi. Ne pitam koju igru igraju i gotovo da sam gluva za njihovu muziku. Stvaram svoj ritam. Pravim pogrešne korake, pa smislim novi ples. I volim ih. Jer su moji. Jer niko drugi ne bi umeo tako da ih igra. Osim ako hoće sa mnom da se igra.

Pre nekoliko dana, baka i deka, rođeni davne 1918. godine, doleteli su iz SAD sa svojom plesnom trupom i uzbuđeno pričali kako su išli da gledaju balet, pa su ih pustili i u backstage. Njih dvoje, sa po 96 godina, pogurenih leđa koja verovatno ni sama ne znaju koji su sve teret uspela da podnesu, raduju se Romeu i Juliji kao da su osnovci koji prvi put idu u teatar.

Muzika je za neke život. Za ostale je život muzika. Biram note opet u kasne sate. Za rane pokrete. Za nove simfonije. Vreme je. Uvek je vreme. Pevaj.