Još jedna od onih noći tokom kojih i Bulevar spava. Promeškolji se samo kad pokoje vozilo prekine tišinu i nastavi da sanja tuđe snove. Čije? Moje, tvoje, onog deteta što voda psa ovuda svaki dan. Svačije snove odsanja taj. Pa ujutru opet pusti rulju da ga gazi u žurbi.
Još jedna od onih noći koje postoje samo da bi podsetile na neku drugu, davno zaboravljenu noć. Sa svojih dvanaest zaista sam provodila mnogo vremena zureći kroz prozor. Kroz neki drugi prozor. Daleki, detinji. Čekala poznata lica, brojala nepoznate korake, smišljala pesme i pogađala sudbine.
Volim da igram kolo. Volim, jer kolo je za veselje. Volim valjda i jer su moji roditeji oduvek voleli da igraju kolo. Mada im nisam dozvolila da me oni uče kako se igra. Odbijala sam sve dok su pokušavali. Kad su već odavno digli ruke, ja sam se na jednoj svadbi samo uhvatila za drugaricu i počela da igram. I bilo je lako. I tako prirodno.
Kad uđeš u kolo, najgore od svega što možeš da uradiš je da gledaš u tuđe noge. Nikada nemoj da gledaš šta drugi rade. Slušaj muziku, prati ritam i igraj svoju igru. To mi je rekao tata kad sam bila dete. Jedna od retkih rečenica koje pamtim da je izgovorio. I šta ću, od tada ne gledam šta rade drugi. Ne pitam koju igru igraju i gotovo da sam gluva za njihovu muziku. Stvaram svoj ritam. Pravim pogrešne korake, pa smislim novi ples. I volim ih. Jer su moji. Jer niko drugi ne bi umeo tako da ih igra. Osim ako hoće sa mnom da se igra.
Pre nekoliko dana, baka i deka, rođeni davne 1918. godine, doleteli su iz SAD sa svojom plesnom trupom i uzbuđeno pričali kako su išli da gledaju balet, pa su ih pustili i u backstage. Njih dvoje, sa po 96 godina, pogurenih leđa koja verovatno ni sama ne znaju koji su sve teret uspela da podnesu, raduju se Romeu i Juliji kao da su osnovci koji prvi put idu u teatar.
Muzika je za neke život. Za ostale je život muzika. Biram note opet u kasne sate. Za rane pokrete. Za nove simfonije. Vreme je. Uvek je vreme. Pevaj.
