XXX

Došlo je ono doba godine u kome svi nešto slave. Za nas koji slavimo svaki mogući dan uz koji osvanemo, više je ovo doba kada ljudi zajedno jedu. A lepo je kad imaš ljude sa kojima jedeš, da se ne lažemo. I tako u šetnji poslednjih dana gledam ovo plavo nebo i poslednje zrake sunca po zgradama i drveću i razmišljam kako je lepo ovde gde nisi ni svoj ni tuđ. A opet nekako skoro kao kuća. Samo što za kuću treba malo više od lepo je i nisi tuđ.

Fali ti neko tvoj, čak i kad vrlo dobro umeš sam. Sete te neke pesme na ljude koji nisu tu. I čitam. Iznova čitam. I gledam. Odajem poštu kako umem. I ćutim.

"Šta vredi plavetno nebo
i zumbul i devojče i laste let.
Negde zapeva truba."
- Momčilo Nastasijević

Poslednja mandarina

Znate onaj osećaj kad vam se jede slatko? Kad vam se baš mnogo jede slatko? E tako je meni sa voćem nekad. Uđem u radnju, uzmem korpu i brzim korakom ka gajbici sa mandarinama. Onda ih ušuškam u kesu, malo ljuljam do kuće, pa se zavučem pod ćebe i serviram ih sebi u krevet, zajedno sa tom istom kesom u kojoj su se prethodno ljuljale. Pa kako drugačije? Mandarine se jedu dok ne isprazniš kesu.

Elem, dok ih biram, sve vreme razmišljam koliko su slatke i da li se ispod te kore ipak kriju koštice. Kad otvorim prvu i probam, pa mi se pravo svidi kakvog je ukusa, odmah je ostavljam sa strane i nastavljam dalje. Ljuštim i jedem. A ona prva čeka. Zašto? Pa zamisli da je odmah pojedem, a sledeća bude kisela. Ili suva. Ili puna koštica. Neka hvala. Najslađe za kraj. Uvek sam umela da se strpim kad treba. Prva je poslednja mandarina. Ako valja.

Ne, ova priča nema nikakvu dublju poentu. Samo sam htela da priznam da se trenutno osećam kao poslednja mandarina.