Odluka (Priča o imenu)

Ova priča počinje davne 1987. godine, u junu. Kada sam ja rođena i trebalo mi je dati ime. Moji nisu hteli da znaju kog ću pola biti, tako da o tome nisu ni razmišljali unapred. Ali kada sam već bila tu, trebalo je odlučiti. Budući da moj kum i ćale nisu mogli da se dogovore koje ime da mi daju, ime su izvlačili iz šešira. Bukvalno. Na tri cedulje napisali su tri imena i promešali, a ćale je izabrao cedulju. Mogla sam da se zovem Milica. Ili Anđela. Ali ipak se sa odabrane cedulje smešilo ime “Marija”. Svetski. Uvek sam volela svoje ime. :)

Kažu da ime odredi čoveka i njegovu sudbinu. Ne znam šta to znači, pa ne znam ni da li da verujem. Prošlo je mnogo godina od tada i kada sam upoznala svog sadašnjeg dečka, mislili smo da je to kako smo se nas dvoje povezali toliko neverovatno da mora biti da je sudbina. (Za zapisnik, moj momak je prvi spomenuo sudbinu, ne ja.)

Vi ne znate mog momka, ali ja ću vam reći da je jako narcisoidan. Kada ustane i pogleda se u ogledalo, kaže odrazu: “Bože, kako sam lep.” :) Isto tako, često voli da se poistoveti sa rečju “Bog”. Na primer, ako neko kaže (u neverici ili pri nekoj drugoj prilici): “Oh, Bože!”, moj momak bi uvek odgovorio sa: “Molim.” Takav je. Sigurno se pitate zašto je sve ovo bitno? Objasniću. U potrazi za značenjem mog imena, naišla sam na staroegipatsko objašnjenje: “Marija - žena koju Bog voli.” Slučajnost? :) Ne znam baš…

Sve gore navedeno ispričano je da bih objasnila zašto sam donela jednu odluku. Moja ćerka, kada je budem imala, dobiće ime Anđela. Ne samo zato što je to moje nesuđeno ime… Već da bi nas “Bog” obe voleo. :)