Jutro u Beogradu. U stanu u kome nikada ranije nisam bila, kod rođaka koga nisam videla najmanje 5 godina i nisam znala da živi sa devojkom, sve dok sada nismo prošli kroz vrata tog istog stana. A opet neka atmosfera...prijatna...idila u kojoj se osećaš zaštićeno. Krevet prostran i mek...preveliki za mene samu, ovako malenu... I odmah se setim dana kada sam spavala na tako velikim ležajima i nisam puno mislila o njihovim čarima i prednostima. Student se lako prilagodi. ;)
Podignem mobilni, probudila se sat vremena pre alarma. Ne znam šta mi je, nekad sam bila zagrižena spavalica...verena za krevet. Imala sam običaj da se probudim 5 minuta pre nego što treba da zvoni sat i tako u krevetu čekala da zazvoni da bih ustala. Ili ne bih ustala. :)
Sneg već danima okupira ulice po celoj Srbiji. Mislila sam da Beograd neće biti tako zavejan. Ali ipak je Beo. A ja junački izdržavam hladni vetar, pahulje koje padaju na trepavice, obraze, klize niz usne... i bockanje ugaženog snega svojim štiklicma. Ali iznenađenje i osmeh na licu kada sam jutros podigla glavu sa jastučnice ugrejane sopstvenim obrazima, to je nešto što ne mogu da opišem. Htela sam da pogledam kroz prozor. Ali nisam mogla. Zaledilo je. I na staklu su se ocrtali oni silni oblici i slike koje samo Zima zna da naslika na staklu, kada ima inspiraciju. A noćas je bila inspirisana mojim snovima...nekako čvrsto verujem u to. Kako bih, inače, objasnila onakve oblike i linije, posle toliko godina viđene mojim receptivnim čulima?
I prija mi zima. A ne sećam se kada mi je poslednji put prijala. Zanemarim i promrzle prste i mokra stopala i crveni nosić. Ne znam šta mi je, neka čudna euforija i pritajena sreća. A bez posebnog razloga, osim samog postojanja, sve me raduje i interesuje...dobro, ne baš sve, ali te stvari nisu tema mojih postova. Njih neka spominju neki tužni ljudi...neke druge zime...
Lepo napisano , stvarno veliki Like :)
ОдговориИзбриши