Zima u džepovima, kao saputnik na putu dugih koraka...

Jutro u Beogradu. U stanu u kome nikada ranije nisam bila, kod rođaka koga nisam videla najmanje 5 godina i nisam znala da živi sa devojkom, sve dok sada nismo prošli kroz vrata tog istog stana. A opet neka atmosfera...prijatna...idila u kojoj se osećaš zaštićeno. Krevet prostran i mek...preveliki za mene samu, ovako malenu... I odmah se setim dana kada sam spavala na tako velikim ležajima i nisam puno mislila o njihovim čarima i prednostima. Student se lako prilagodi. ;)

Podignem mobilni, probudila se sat vremena pre alarma. Ne znam šta mi je, nekad sam bila zagrižena spavalica...verena za krevet. Imala sam običaj da se probudim 5 minuta pre nego što treba da zvoni sat i tako u krevetu čekala da zazvoni da bih ustala. Ili ne bih ustala. :)

Sneg već danima okupira ulice po celoj Srbiji. Mislila sam da Beograd neće biti tako zavejan. Ali ipak je Beo. A ja junački izdržavam hladni vetar, pahulje koje padaju na trepavice, obraze, klize niz usne... i bockanje ugaženog snega svojim štiklicma. Ali iznenađenje i osmeh na licu kada sam jutros podigla glavu sa jastučnice ugrejane sopstvenim obrazima, to je nešto što ne mogu da opišem. Htela sam da pogledam kroz prozor. Ali nisam mogla. Zaledilo je. I na staklu su se ocrtali oni silni oblici i slike koje samo Zima zna da naslika na staklu, kada ima inspiraciju. A noćas je bila inspirisana mojim snovima...nekako čvrsto verujem u to. Kako bih, inače, objasnila onakve oblike i linije, posle toliko godina viđene mojim receptivnim čulima?

 I prija mi zima. A ne sećam se kada mi je poslednji put prijala. Zanemarim i promrzle prste i mokra stopala i crveni nosić. Ne znam šta mi je, neka čudna euforija i pritajena sreća. A bez posebnog razloga, osim samog postojanja, sve me raduje i interesuje...dobro, ne baš sve, ali te stvari nisu tema mojih postova. Njih neka spominju neki tužni ljudi...neke druge zime...

Koracima Looditze... (Za sve one koji su raspoloženi za šetnju po sećanjima.)

"...Škripuću oblaci pod njenim nogama... Ne da se Ludica Tvrdoglava...!" ;)

Balašević i njegovi tonovi, vešto utkani u glavnu nit koja upliće moja osećanja, moje čežnje, ciljeve i izgubljene godine koje ostaju u tuđim, iznajmljenim novosadskim stanovima... Živela u različitim delovima grada, pod najrazličitijim uslovima...

Telep. Kada sam se doselila u zgradu u novi stan u kojem pre mene niko nije živeo. Izađeš da sačekaš bus, a oko tebe svi pričaju na mađarskom...pa se osećaš kao stranac i ne smeš da prozboriš, da te ne bi čudno gledali... Taj divno skrojeni strah brucoša od novog okruženja i upoznavanje novih ljudi sa kojima ćeš deliti dane i naredne godine svog života. Neprocenjivo.

Pa voljena Detelinara. Sajam. Taj stan i tih 15 meseci provedenih u njemu ostaju zauvek u najlepšem sećanju. Nismo imali TV ni fiksni telefon. Imala sam samo kasetofon i kasetu na kojoj su nasnimljene Balaševićeve pesmice po izboru u trajanju od 90 minuta.. Moj mali svet. I dnevnik koji sam pisala. I Nebo u koje sam gledala...kroz prozor. Tada sam samo putovala vozom. Volim vozove. Imala sam kratku kosu i dugačke zulufe. I bilo me je baš briga kad mi se baka na pijaci obrati sa "dečko". :)

Onda Petrovaradin sa divnim zalascima sunca, ogromnom dnevnom sobom u kojoj sam jednom nedeljno okupljala ljude sa faksa da održavamo probe i neformalne sastanke zbog projekta na fakultetu... Tematsko veče, a mi odabrali zemlju ljubavi i umetnosti. Ili ljubavi prema umetnosti. Sve je to umetnost - Voleti. ;) Učenje stihova Celine Dion na francuskom... Route 66. I scenski nastup pred gomilom ljudi na kraju večeri... Takav aplauz sam samo tada čula...jer ja sam bila sa "ove strane mikrofona". Pre nekoliko meseci mi je majka dobre drugarice rekla da se još uvek seća mog nastupa i osećaja koji je probudio u njoj. Tada je trebalo da se priključim nekom bendu, mogla sam biti pevačica... Ali nisam. Mada još uvek čuvam mikrofon koji mi je dao lik što je osmislio mene u ulozi samouverenog vokala kojeg će pratiti instrumentalom na gitari...

Odselila sam se s proleća. Blizu železničke stanice, na Bulevaru Oslobođenja, uvek je bila gužva i večita buka je dolazila i do sedmog sprata. Stajalište autobusa i psovke ljudi kojima vozač zatvori vrata ispred nosa. Puno plakara i šareni zidovi. I neka velika razočarenja. Patetika i  poezija.

Posle sam prestala da pišem. Preselila se malo niže niz Bulevar...kod Betanije. Gazde su bile divni ljudi, kažu da nikada nisu imali bolje stanare i voleli da pričaju do besvesti dok nude kolačima, sokom i kaficom. Predavanja sam sva odslušala na fakultetu i počela da čuvam nekog klinca da bih imala za stan. Preživela zimu i kašnjenje 11-ice koja ide od Železničke stanice ka Podbari... Morala sam da nađem manji stan posle nekoliko meseci, jer su troškovi postali neizdrživo veliki.

Lepa mala Ćirpanova. Ljudi iz kafane koji su me zvali na kafu s njima i voleli da mi se otvaraju na prvu loptu, iako se nismo ni poznavali... Ja sam "listener". U tom periodu sam dobila i jednu od nagrada za najlepšu fotografiju Novog Sada. Mali uspesi i veliki koraci. Našla posao u struci. Sprijateljila se sa divnim ljudima koji su u tom periodu ušetali u moj život... I pozdravila sa onima koji su odlučili da iz njega izađu.

Dani na Grbavici sada su nezamenljivi. Šetnja na posao i sa posla, po suncu, po magli, po vejavici... Ispijanja kafe na najrazličitijim mestima. Dragoceni trenuci čavrljanja sa cimerkama... Besane noći. I tragedija posle koje pobediš sam sebe u definisanju reči Optimista. Divljenja. I sneg na terasi. I vrabac koji skakuće po granama. I muzika iz nekih davnih dana. I shvatiš koliko si predodređen da Voliš. Ceo život, biće, samo postojanje. Ljubav kao način funkcionisanja. Ljubav kao teret i kao dar.

I evo, vraćam se pisanju... Spuštam pogled na stari dnevnik i uzimam olovku... Kao i uvek...do kasno u noć...