Više od pola svog života gotovo svaki dan provodila bih sa sveskom u krilu i olovkom koju nepravilno i danas držim kad treba da se potpišem. Vodila sam dnevnik. Ili je dnevnik vodio mene. Nekome bi to bilo baš dosadno štivo, neko bi bio radoznao da vidi čega sve tamo ima, a meni je bio odličan način pražnjenja i sagledavanja problema, kao i skrovište za mnoštvo uspomena. Nije bilo bitno imam li ja nešto važno da napišem, bilo je samo važno da pišem. I pisala sam. I crtala. I krila se iza korica.
Već dugo ne pišem. Htela sam da živim i da zaboravljam, kao svaki normalan čovek mojih godina, pravila se da nemam vremena. I dosta sam toga zaboravila. Ali ne ono što sam želela da zaboravim. U međuvremenu, reči su se izlizale, situacije postale banalne, termini neprecizni, osećanja mlaka, a ophođenja bljutava. Svi su gladni pažnje ljudi koje nisu nikada ni upoznali, a plaše se onih koji bi mogli prozreti njihove slabosti. I onda pišemo selektivno. I onda pišemo dopadljivo. Pa prepoznatljivo. Pa počnemo svi isto da pišemo. Ja neću to.
Čovek treba da piše onda kada mu se piše. Čovek ne treba da piše samo da bi pisao. Ne kritikujte me zato što ne pišem, ne jedem, slabo spavam. Ne kritikujte me što još uvek nisam diplomirala, što radim tri posla i što neću da tražim pomoć. Ne kritikujte iz svojih malih skrivenih kutaka sopstvenih slabosti, jer to ni vas, a ni mene neće suštinski učiniti drugačijim. A prividi se odavno ne broje.
Čovek si, nisi maska. Nisi samo reč. Nisi pobeda ni poraz, ni klovn ni heroj. Zamrzni sliku. Odmotaj rolnu. Uzmi durbin i sećaj se. Nemaš još mnogo vremena.
Pišem.
