XXX

Došlo je ono doba godine u kome svi nešto slave. Za nas koji slavimo svaki mogući dan uz koji osvanemo, više je ovo doba kada ljudi zajedno jedu. A lepo je kad imaš ljude sa kojima jedeš, da se ne lažemo. I tako u šetnji poslednjih dana gledam ovo plavo nebo i poslednje zrake sunca po zgradama i drveću i razmišljam kako je lepo ovde gde nisi ni svoj ni tuđ. A opet nekako skoro kao kuća. Samo što za kuću treba malo više od lepo je i nisi tuđ.

Fali ti neko tvoj, čak i kad vrlo dobro umeš sam. Sete te neke pesme na ljude koji nisu tu. I čitam. Iznova čitam. I gledam. Odajem poštu kako umem. I ćutim.

"Šta vredi plavetno nebo
i zumbul i devojče i laste let.
Negde zapeva truba."
- Momčilo Nastasijević

Poslednja mandarina

Znate onaj osećaj kad vam se jede slatko? Kad vam se baš mnogo jede slatko? E tako je meni sa voćem nekad. Uđem u radnju, uzmem korpu i brzim korakom ka gajbici sa mandarinama. Onda ih ušuškam u kesu, malo ljuljam do kuće, pa se zavučem pod ćebe i serviram ih sebi u krevet, zajedno sa tom istom kesom u kojoj su se prethodno ljuljale. Pa kako drugačije? Mandarine se jedu dok ne isprazniš kesu.

Elem, dok ih biram, sve vreme razmišljam koliko su slatke i da li se ispod te kore ipak kriju koštice. Kad otvorim prvu i probam, pa mi se pravo svidi kakvog je ukusa, odmah je ostavljam sa strane i nastavljam dalje. Ljuštim i jedem. A ona prva čeka. Zašto? Pa zamisli da je odmah pojedem, a sledeća bude kisela. Ili suva. Ili puna koštica. Neka hvala. Najslađe za kraj. Uvek sam umela da se strpim kad treba. Prva je poslednja mandarina. Ako valja.

Ne, ova priča nema nikakvu dublju poentu. Samo sam htela da priznam da se trenutno osećam kao poslednja mandarina.

Mala noćna muzika?

Još jedna od onih noći tokom kojih i Bulevar spava. Promeškolji se samo kad pokoje vozilo prekine tišinu i nastavi da sanja tuđe snove. Čije? Moje, tvoje, onog deteta što voda psa ovuda svaki dan. Svačije snove odsanja taj. Pa ujutru opet pusti rulju da ga gazi u žurbi.

Još jedna od onih noći koje postoje samo da bi podsetile na neku drugu, davno zaboravljenu noć. Sa svojih dvanaest zaista sam provodila mnogo vremena zureći kroz prozor. Kroz neki drugi prozor. Daleki, detinji. Čekala poznata lica, brojala nepoznate korake, smišljala pesme i pogađala sudbine.

Volim da igram kolo. Volim, jer kolo je za veselje. Volim valjda i jer su moji roditeji oduvek voleli da igraju kolo. Mada im nisam dozvolila da me oni uče kako se igra. Odbijala sam sve dok su pokušavali. Kad su već odavno digli ruke, ja sam se na jednoj svadbi samo uhvatila za drugaricu i počela da igram. I bilo je lako. I tako prirodno.

Kad uđeš u kolo, najgore od svega što možeš da uradiš je da gledaš u tuđe noge. Nikada nemoj da gledaš šta drugi rade. Slušaj muziku, prati ritam i igraj svoju igru. To mi je rekao tata kad sam bila dete. Jedna od retkih rečenica koje pamtim da je izgovorio. I šta ću, od tada ne gledam šta rade drugi. Ne pitam koju igru igraju i gotovo da sam gluva za njihovu muziku. Stvaram svoj ritam. Pravim pogrešne korake, pa smislim novi ples. I volim ih. Jer su moji. Jer niko drugi ne bi umeo tako da ih igra. Osim ako hoće sa mnom da se igra.

Pre nekoliko dana, baka i deka, rođeni davne 1918. godine, doleteli su iz SAD sa svojom plesnom trupom i uzbuđeno pričali kako su išli da gledaju balet, pa su ih pustili i u backstage. Njih dvoje, sa po 96 godina, pogurenih leđa koja verovatno ni sama ne znaju koji su sve teret uspela da podnesu, raduju se Romeu i Juliji kao da su osnovci koji prvi put idu u teatar.

Muzika je za neke život. Za ostale je život muzika. Biram note opet u kasne sate. Za rane pokrete. Za nove simfonije. Vreme je. Uvek je vreme. Pevaj.

Neka uvek bude sunce

Ne mogu da se otmem utisku da sam upravo kisla dok sam gledala film na otvorenom, stajala više od sat vremena i kući došla trčkarajući i pevušeći melodije muzike iz tog istog filma.

Ne, nije do filma, do mene je. Kad se setim samo koliko smo se nervirali oko svakog razbijenog tanjira, ispuštene čaše, zbog svake mrlje na stolnjaku ili bakinom starom miljeu... A onda shvatiš da ništa od toga nije ni bilo tako važno. A i zašto bi bilo? Važno je da ne izgubiš smisao za igru, tajni jezik i muziku. I ples. Važno je pratiš korake. Ili da izmisliš svoje. Važno je da sebe samog možeš da podsetiš da reč "osećanja" u sebi sadrži reč "sećanja" i da nikad ne prestaneš da ih neguješ.

Važno je da možeš da ideš ulicom, pavaš ono što niko ne peva i smeješ se. Meni je važno.

Lepa noć. Dobra noć. Osetite li?