Ovo nije o meni. Ovo nije ni o životu. Ovo nije ni o ideji. Ovo je o dvoboju misli i osećanja. Moje realnosti i realnosti koja postoji za druge. O očekivanjima.
Razmišljam nešto... Svaki put sam, zaista, živela da pričam o dvoboju, posle dvoboja. Jer sam dvoboj je sasvim nebitan ako ne postane reč.
Bila sam u svom rodnom mestu. Spletom čudnih okolnosti, zadržala se tamo dve nedelje i analizirala, kao što prirodno analiziram svakog koga sretnem, na koji način ljudi funkcionišu i misle od kada mene nema u njihovim životima. Čudno je sve to. Osetiš se kao da ponovo imaš 16 godina, zoveš drugaricu da je pitaš da li je u štiklama, pošto tebe mrzi u štiklama da hodaš po istom onom razrovanom trotoaru svog detinjstva koji vodi put centra grada. Sretneš ljude koje više ne poznaješ, ali se svi jako obradujete kad jedni druge podsetite na ono što ste bili. Vidiš nove neke kreacije i ružne zgrade, pa te uhvati nostalgija za onim što je nekad bilo tu. A ni taj lokal se više ne zove tako? Pih. Još uvek je taj stari dekin krevet (koji ima više godina od mene same) najudobniji krevet u kojem sam ikad imala prilike da zanoćim. Ali nešto tu fali. Džaba bakina predusretljivost i gibanica i meso i domaće mleko malo pre kuvano. Ne osećam se više tamo kao kod kuće.
Imala sam dovoljno vremena da vidim neke ljude koje godinama nisam uspela da vidim. Slučajno ili namerno smo se sretali, samo da malo popričamo. Pa uvek osmeh, pa zagrljaj, pa neka anegdota od onomad. I kikot. A onda neko neminovno započne neki od razgovora za odrasle. Gde si sad, kako živiš tamo? Briga te, ti si pobegla odavde, nemoj ni da se vraćaš. Doći ću ja u Novi Sad da te posetim, samo nikako da pronađem vremena.
Tako već godinama. Samo još niko zapravo nije došao u Novi Sad. Jer doći će Marija u Požarevac. Ona ima vremena. Ona može, ona voli da dođe. Doći će.
Rekoh da hoću da menjam posao. Kako?! Zašto?! Pa jesi li tamo prijavljena?! Jao, teško je, ćuti, gde ćeš, ne nalazi se drugi posao tek tako! Daleko si od kuće, sama si, nemaš nikoga tamo da pogura. Budi realna - kažu. Ovo je Srbija.
Pokušala sam u nekoliko navrata da objasnim, ali ne slušaju ljudi. Onda ja moram da prećutim sve što sam imala da kažem. I da hoću i kako hoću i zašto hoću. Mobing? Pa šta, to je svuda tako. Eee, pa ne znaš ti, još je gore u državnim firmama. Budi realna - kažu. Ovo je Srbija.
Radno vreme i slobodni dani? Zaboravi, i mi ovde radimo za XY platu i stalno je smanjuju. Jeste, nezgodno ti je, nemaš vikende ni praznike, ali to je turizam, to je ugostiteljstvo. Ok, menjaćeš posao, čuli smo te, ali javljamo se na leto da nam preporučiš neki smeštaj i rezerviišeš mesto u restoranu. Budi realna - kažu. Nećeš naći bolje. Ovo je Srbija.
Hej, ćao, samo sam htela da vam javim lepe vesti. Ne treba da sedite kod kuće i da kukate nad svojom sudbinom. Ne treba da žalite što se niste rodili u drugom veku, gradu ili što ste promašili struku i fakultet. Ili što vam roditelji nisu nešto drugo od ovog što već jesu, a vi uskraćeni za gomilu mogućnosti. Treba samo da se naoružate voljom i da počnete da se družite, prvo sa samim sobom, a onda i sa ljudima koji veruju u to da možete bolje od ovoga što je sad. Da, možeš. Svako može. Onoliko koliko se potrudi. Idite na konferencije. Čitajte ono što niste imali vremena jer ste umorni s posla samo padali u krevet i pretvarali svoj bes u depresiju. Niko ne zna koliko može da te plaši ono što bi te zapravo učinilo srećnim.
Hej, ćao, našla sam novi posao. U stvari, našao je posao mene. Jer ja sam ta koja je bila izgubljena, a ne šanse i prilike. Njih uvek ima. Ako ste spremni da zakoračite van svoje zone komfora. Super je, probajte. Niko nije rekao da treba da bude lako. Jer ko je još uživao u onome što je tako lako dobio?
I to je Srbija.
A ko si ti?
Razmišljam nešto... Svaki put sam, zaista, živela da pričam o dvoboju, posle dvoboja. Jer sam dvoboj je sasvim nebitan ako ne postane reč.
"Sve bi bilo daleko jednostavnije da ti nisu utuvili u glavu tu priču da uvek treba nekuda stići, da su te umesto toga naučili da sreću nađeš u mirovanju. Sve te priče o tvom putu. Pronaći svoj put. Slediti svoj put. A šta ako smo stvoreni da živimo na trgu, ili u parku, da tako nepokretni provedemo život, šta ako smo raskršće, ako univerzum želi da budemo nepokretni, šta ako bi nastao haos kada bismo, u određenom trenutku, krenuli svojim putem, kojim putem?, drugi su možda putevi, ja sam trg, ne vodim nikud, ni na koje mesto, ja jesam mesto." - City, Alessandro Baricco
Bila sam u svom rodnom mestu. Spletom čudnih okolnosti, zadržala se tamo dve nedelje i analizirala, kao što prirodno analiziram svakog koga sretnem, na koji način ljudi funkcionišu i misle od kada mene nema u njihovim životima. Čudno je sve to. Osetiš se kao da ponovo imaš 16 godina, zoveš drugaricu da je pitaš da li je u štiklama, pošto tebe mrzi u štiklama da hodaš po istom onom razrovanom trotoaru svog detinjstva koji vodi put centra grada. Sretneš ljude koje više ne poznaješ, ali se svi jako obradujete kad jedni druge podsetite na ono što ste bili. Vidiš nove neke kreacije i ružne zgrade, pa te uhvati nostalgija za onim što je nekad bilo tu. A ni taj lokal se više ne zove tako? Pih. Još uvek je taj stari dekin krevet (koji ima više godina od mene same) najudobniji krevet u kojem sam ikad imala prilike da zanoćim. Ali nešto tu fali. Džaba bakina predusretljivost i gibanica i meso i domaće mleko malo pre kuvano. Ne osećam se više tamo kao kod kuće.
Imala sam dovoljno vremena da vidim neke ljude koje godinama nisam uspela da vidim. Slučajno ili namerno smo se sretali, samo da malo popričamo. Pa uvek osmeh, pa zagrljaj, pa neka anegdota od onomad. I kikot. A onda neko neminovno započne neki od razgovora za odrasle. Gde si sad, kako živiš tamo? Briga te, ti si pobegla odavde, nemoj ni da se vraćaš. Doći ću ja u Novi Sad da te posetim, samo nikako da pronađem vremena.
Tako već godinama. Samo još niko zapravo nije došao u Novi Sad. Jer doći će Marija u Požarevac. Ona ima vremena. Ona može, ona voli da dođe. Doći će.
Rekoh da hoću da menjam posao. Kako?! Zašto?! Pa jesi li tamo prijavljena?! Jao, teško je, ćuti, gde ćeš, ne nalazi se drugi posao tek tako! Daleko si od kuće, sama si, nemaš nikoga tamo da pogura. Budi realna - kažu. Ovo je Srbija.
Pokušala sam u nekoliko navrata da objasnim, ali ne slušaju ljudi. Onda ja moram da prećutim sve što sam imala da kažem. I da hoću i kako hoću i zašto hoću. Mobing? Pa šta, to je svuda tako. Eee, pa ne znaš ti, još je gore u državnim firmama. Budi realna - kažu. Ovo je Srbija.
Radno vreme i slobodni dani? Zaboravi, i mi ovde radimo za XY platu i stalno je smanjuju. Jeste, nezgodno ti je, nemaš vikende ni praznike, ali to je turizam, to je ugostiteljstvo. Ok, menjaćeš posao, čuli smo te, ali javljamo se na leto da nam preporučiš neki smeštaj i rezerviišeš mesto u restoranu. Budi realna - kažu. Nećeš naći bolje. Ovo je Srbija.
xxx
Hej, ćao, samo sam htela da vam javim lepe vesti. Ne treba da sedite kod kuće i da kukate nad svojom sudbinom. Ne treba da žalite što se niste rodili u drugom veku, gradu ili što ste promašili struku i fakultet. Ili što vam roditelji nisu nešto drugo od ovog što već jesu, a vi uskraćeni za gomilu mogućnosti. Treba samo da se naoružate voljom i da počnete da se družite, prvo sa samim sobom, a onda i sa ljudima koji veruju u to da možete bolje od ovoga što je sad. Da, možeš. Svako može. Onoliko koliko se potrudi. Idite na konferencije. Čitajte ono što niste imali vremena jer ste umorni s posla samo padali u krevet i pretvarali svoj bes u depresiju. Niko ne zna koliko može da te plaši ono što bi te zapravo učinilo srećnim.
Hej, ćao, našla sam novi posao. U stvari, našao je posao mene. Jer ja sam ta koja je bila izgubljena, a ne šanse i prilike. Njih uvek ima. Ako ste spremni da zakoračite van svoje zone komfora. Super je, probajte. Niko nije rekao da treba da bude lako. Jer ko je još uživao u onome što je tako lako dobio?
I to je Srbija.
A ko si ti?
