Ovo nije još jedan patetični blog post. Ovo nije priča o nekome ko je nekoga zauvek izgubio. Ovo je priča o nekom ko se tek pronalazi, ko stoji posred praznine i popunjava je, širi i nastavlja da je ispunjava. Željom. Snovima. Osmesima.
Jednom sam izgovorila: "Volela sam je." Istog trena shvatila sam koliko je to glupo zvučalo, a pritom je i sasvim netačno. Volim je. Zauvek. Volim koliko je nje u meni. I to koliko će uvek biti deo mene same. Ona me je naučila da budem to što sam. I da treba da volim. Sebe da volim. Svet. Život. Ljude.
Ona je bila ono što sam ja naučila da budem. Ona me je naučila kako da hodam, kako da držim kašiku, kako da vežem peškir oko glave kad operem kosu. Sve te stvari na koje ne obratiš pažnju, a kojima vladaš. Koje te određuju. Koje ti određuješ. Volim tu slobodu izbora da budemo ono što jesmo. I da za tren krenemo na taj put kroz vreme, podstaknuti zvukom, mirisom, pokretom.. Na put u kome su godine samo grube granice na kojima ne moraš da pokažeš pasoš, jer te već znaju. I ništa više. A sve je tamo. Nadohvat ruke. I sve je tu.
Čudan neki osećaj obuzme čoveka kada zazvone zvona sa crkve. Nijedan zvuk im nije sličan. Ali nije tuga. Nije bol. To je uteha. Neka bude uteha. Jer ne pišem o onome što sam izgubila, već o svemu što sam dobila.
I čudno sad zvuči ta reč, a zapravo je prva reč koju sam ikada naučila da kažem. I čudna je spoznaja da smo od nje videli kako je moguće kroz vetrenjače. I da je moguće da umireš, pa oživiš, pa se boriš i onda odustaneš, tek tako. Protiv svega i posle svega. A da ipak za sobom ostaviš ogromna srca puna tebe. I da možeš ime da promeniš u Ljubav. I da iznova možemo da prepričavamo uz osmeh: "Mama, mama, pa mi smo svi na M! Maja, Mika, Milan i - Mama." Koliko istine u tom M.
Za moje sve. Za moje male, a velike. Jer je prošlost tu samo da na njoj učimo, a budućnost da je krotimo. Za radost, ne za tugu. Za sećanja koja stvaramo. Za nas.
Živeli.
