Šetala sam Miletićevom ulicom u sumrak, zamišljena. Gledala ispred sebe i hodala "nogu pred nogu". Nešto me je vuklo da podignem pogled ka jednom od osvetljenih prozora. Gle - zavese! One starinske, šarene, cvetne. Teške one. Retko ko danas još to voli. Mora da su ostale kao podsetnik na neke druge generacije, generacije koje su umele da vide lepo u sitnicama. U zavesi.
Brana je popustila, bujica misli lomi sve pred sobom.
Imala je divan glas. Moja mama.
Teško da ja sad mogu da ga se setim sa dovoljnom preciznošću, nisam ga čula već duže od dvanaest godina. Ali znam da je bio divan. Pun brige i ljubavi. Čista emocija. Neke stvari naprosto znaš.
I stalno se pitam da li ću i ja nekad nekome biti taj Neko Ko Ima Divan Glas. Ne mislim sada na pevanje. Pišem o onom tonu koji otplešu glasne žice stvarajući ga. O glasu koji sam ja sama. Dok pričam, dok ćutke uzdišem, dok se smejem, dok jecam.
Pitam se..
Hoću li umeti da budem tako divna? Kao taj glas?
Ipak čitavu jednu umetnost u sebi sadrži reč "umeti". Pitanje talenta. I mnogo vežbe.
Pusti glas. I kada želiš da ga ugušiš. Vežbaj, Marija. Uči. I slušaj one koji umeju.
Divan glas, zaista poseban. Divne zavese. Želim jednom da imam takve.
Prošetaću još malo.
