Fragmenti

Ah, opet ti.

Vodim te izmišljene razgovore sa tobom all the time, znaš? Da li misliš da je ta haljina malo previše obično neobična?

A ovaj ugao usana? Zar nije bezuspešno pokušao da sakrije osmeh?

I da li si pročitao tu knjigu koju smo onda poručili? Vredi li obrušiti na pleća sve uspomene koje bi izazvalo samo držanje istih korica, kakav je osećaj nakon nje?

Ne, moja pleća su sasvim ok, nemam temperaturu više, treba sad da me vidiš kako sam živnula.

Znaš, iz slučajne plejliste je neki dan krenula ona tvoja pesma, ne znam kako se zove, znam da si zbog nje kupio crnu košulju i puštao mrak da luta po sobi.

Ne, ne pokušavam grčevito da se držim tih sećanja, samo sam uvek volela da pričam sa tobom. O bilo čemu. Nije bilo ni bitno kuda će reči da vode, bitno je da ne stoje u mestu.

Kad smo kod toga, kako te služe cipele? Treba da putujem opet. Znam, tek sam došla, ali mi TREBA da putujem.

Izvini, opet je pobegla misao, igraju slova kolce na slabom svetlu danas.

Odoh, nastavljam sa ovim dosadnim štivom, jer knjiga se ne ostavlja nepročitana, znaš.

Ne brini, javiću se. Jednom sam ti već rekla: ako se ti ne javiš meni, javiću se ja tebi, nikakav problem.

Naravno, rekoh ti da mene niko ne krade tek tako. Budi dobar.

Kako ćeš znati? Ne znam. Ne znam hoćeš li. Ali praviću se da znaš.

Ćao!