Usredsređena na dijalog, koji iz knjige projektujem direktno u unutrašnjost svojih kapaka, prvi put ne gledam kroz prozor u blago zatalasane predele kraj auto-puta dok se vozim. Ni kanal, ni most, sad ništa nije toliko bitno. Poznato i strano. Svačije. Sada su reči utisnute u reciklirani papir okupirale i moj pogled i moj um, poigravajući se sećanjima za koja više nisam sigurna ni da li su stvarna, moja ili izmaštana.
Sve vreme sa radio uređaja čuje se muzika, ali je, usled tolike napetosti, postajem svesna tek kad do mene (ni od kuda) dopre stara, poznata neka iz-prošlog-života pesma. "Meni je osmeh lajtmotiv...", otpevuši i izgubi se opet u daljini, na trenutak samo poremeti pažnju usmerenu na slova sa strane broj 148. "Pobedili smo, ali borba i dalje traje." Ostatak sveta vraća se svojoj nebitnosti. Postajem svesna samo sebe, samo ovog trenutka. To je sve što imam. To je sve što ću ikada imati. Sebe. I trenutak. I ne dam se. I ne dam ga. Sunce izlazi iza oblaka, prvi put tog ponedeljka i svoje zrake nepogrešivo šalje na otvorene stranice knige u mom krilu. "Kao da izvodim predstavu za mesec i zvezde."
U glavi ponovo neko sećanje bije bitku sa svešću. Balska dvorana u nekadašnjoj rezidenciji danske kraljevske porodice. Vrtim se oko sebe u njoj, kao omađijana, sve dok mi se ne zavrti u glavi. I počinjem da se prisećam koraka davno zaboravljenog valcera. "Je'n, dva, tri; dva, dva, tri; tri, dva, tri; čet'ri, dva, tri." Eho. Plešem sama. Drugarica me zbunjeno gleda čitav sekund, pa i sama počinje da hvata korak. Ples uz smeh. Trajalo je dok nismo postale svesne prisustva ostalih posetilaca muzeja. To je taj momenat. Uspomena koja zahteva, ne, naređuje osmehu da useče te bore smejalice u obraze.
Tabla pored puta. Isključujemo se. Novi Sad. Dobrodošla. I uvek se vraćala.
