Zarobljen momenat (jednog 26. novembra)

Usredsređena na dijalog, koji iz knjige projektujem direktno u unutrašnjost svojih kapaka, prvi put ne gledam kroz prozor u blago zatalasane predele kraj auto-puta dok se vozim. Ni kanal, ni most, sad ništa nije toliko bitno. Poznato i strano. Svačije. Sada su reči utisnute u reciklirani papir okupirale i moj pogled i moj um, poigravajući se sećanjima za koja više nisam sigurna ni da li su stvarna, moja ili izmaštana.

Sve vreme sa radio uređaja čuje se muzika, ali je, usled tolike napetosti, postajem svesna tek kad do mene (ni od kuda) dopre stara, poznata neka iz-prošlog-života pesma. "Meni je osmeh lajtmotiv...", otpevuši i izgubi se opet u daljini, na trenutak samo poremeti pažnju usmerenu na slova sa strane broj 148. "Pobedili smo, ali borba i dalje traje." Ostatak sveta vraća se svojoj nebitnosti. Postajem svesna samo sebe, samo ovog trenutka. To je sve što imam. To je sve što ću ikada imati. Sebe. I trenutak. I ne dam se. I ne dam ga. Sunce izlazi iza oblaka, prvi put tog ponedeljka i svoje zrake nepogrešivo šalje na otvorene stranice knige u mom krilu. "Kao da izvodim predstavu za mesec i zvezde."

 

U glavi ponovo neko sećanje bije bitku sa svešću. Balska dvorana u nekadašnjoj rezidenciji danske kraljevske porodice. Vrtim se oko sebe u njoj, kao omađijana, sve dok mi se ne zavrti u glavi. I počinjem da se prisećam koraka davno zaboravljenog valcera. "Je'n, dva, tri; dva, dva, tri; tri, dva, tri; čet'ri, dva, tri." Eho. Plešem sama. Drugarica me zbunjeno gleda čitav sekund, pa i sama počinje da hvata korak. Ples uz smeh. Trajalo je dok nismo postale svesne prisustva ostalih posetilaca muzeja. To je taj momenat. Uspomena koja zahteva, ne, naređuje osmehu da useče te bore smejalice u obraze.

Tabla pored puta. Isključujemo se. Novi Sad. Dobrodošla. I uvek se vraćala.

Moj način da kažem Hvala. Moj način da Volim.

Ovo nije još jedan patetični blog post. Ovo nije priča o nekome ko je nekoga zauvek izgubio. Ovo je priča o nekom ko se tek pronalazi, ko stoji posred praznine i popunjava je, širi i nastavlja da je ispunjava. Željom. Snovima. Osmesima.

Jednom sam izgovorila: "Volela sam je." Istog trena shvatila sam koliko je to glupo zvučalo, a pritom je i sasvim netačno. Volim je. Zauvek. Volim koliko je nje u meni. I to koliko će uvek biti deo mene same. Ona me je naučila da budem to što sam. I da treba da volim. Sebe da volim. Svet. Život. Ljude.

Ona je bila ono što sam ja naučila da budem. Ona me je naučila kako da hodam, kako da držim kašiku, kako da vežem peškir oko glave kad operem kosu. Sve te stvari na koje ne obratiš pažnju, a kojima vladaš. Koje te određuju. Koje ti određuješ. Volim tu slobodu izbora da budemo ono što jesmo. I da za tren krenemo na taj put kroz vreme, podstaknuti zvukom, mirisom, pokretom.. Na put u kome su godine samo grube granice na kojima ne moraš da pokažeš pasoš, jer te već znaju. I ništa više. A sve je tamo. Nadohvat ruke. I sve je tu.

Čudan neki osećaj obuzme čoveka kada zazvone zvona sa crkve. Nijedan zvuk im nije sličan. Ali nije tuga. Nije bol. To je uteha. Neka bude uteha. Jer ne pišem o onome što sam izgubila, već o svemu što sam dobila.

I čudno sad zvuči ta reč, a zapravo je prva reč koju sam ikada naučila da kažem. I čudna je spoznaja da smo od nje videli kako je moguće kroz vetrenjače. I da je moguće da umireš, pa oživiš, pa se boriš i onda odustaneš, tek tako. Protiv svega i posle svega. A da ipak za sobom ostaviš ogromna srca puna tebe. I da možeš ime da promeniš u Ljubav. I da iznova možemo da prepričavamo uz osmeh: "Mama, mama, pa mi smo svi na M! Maja, Mika, Milan i - Mama." Koliko istine u tom M.

Za moje sve. Za moje male, a velike. Jer je prošlost tu samo da na njoj učimo, a budućnost da je krotimo. Za radost, ne za tugu. Za sećanja koja stvaramo. Za nas.

Živeli.

Nešto kao pesma

Prolaznost.
Zasto uvek da brinemo o njoj?
Hajde da pišemo malo
O ovom krhkom momentu
U kome se neko iz košmara budi.
Neko nekog uspavljuje.

I nad njim bdi.

Neko savija papir i pravi brod.
Pušta čamac niz potok.

Pa za njim juri.

Neko slova pretvara u boje.
Neko boje pretvara u zvuke.
Neko grabi te osećaje u sebi
I trudi se da ih spozna,
Jer ne ume da ih se reši.

Neko marku lepi na koverat.
Neko odmotava bombonu.
Neko strepi.

Jedan uzdah.

I tren se već iskrao.
Tiho sasvim.

Zima u džepovima, kao saputnik na putu dugih koraka...

Jutro u Beogradu. U stanu u kome nikada ranije nisam bila, kod rođaka koga nisam videla najmanje 5 godina i nisam znala da živi sa devojkom, sve dok sada nismo prošli kroz vrata tog istog stana. A opet neka atmosfera...prijatna...idila u kojoj se osećaš zaštićeno. Krevet prostran i mek...preveliki za mene samu, ovako malenu... I odmah se setim dana kada sam spavala na tako velikim ležajima i nisam puno mislila o njihovim čarima i prednostima. Student se lako prilagodi. ;)

Podignem mobilni, probudila se sat vremena pre alarma. Ne znam šta mi je, nekad sam bila zagrižena spavalica...verena za krevet. Imala sam običaj da se probudim 5 minuta pre nego što treba da zvoni sat i tako u krevetu čekala da zazvoni da bih ustala. Ili ne bih ustala. :)

Sneg već danima okupira ulice po celoj Srbiji. Mislila sam da Beograd neće biti tako zavejan. Ali ipak je Beo. A ja junački izdržavam hladni vetar, pahulje koje padaju na trepavice, obraze, klize niz usne... i bockanje ugaženog snega svojim štiklicma. Ali iznenađenje i osmeh na licu kada sam jutros podigla glavu sa jastučnice ugrejane sopstvenim obrazima, to je nešto što ne mogu da opišem. Htela sam da pogledam kroz prozor. Ali nisam mogla. Zaledilo je. I na staklu su se ocrtali oni silni oblici i slike koje samo Zima zna da naslika na staklu, kada ima inspiraciju. A noćas je bila inspirisana mojim snovima...nekako čvrsto verujem u to. Kako bih, inače, objasnila onakve oblike i linije, posle toliko godina viđene mojim receptivnim čulima?

 I prija mi zima. A ne sećam se kada mi je poslednji put prijala. Zanemarim i promrzle prste i mokra stopala i crveni nosić. Ne znam šta mi je, neka čudna euforija i pritajena sreća. A bez posebnog razloga, osim samog postojanja, sve me raduje i interesuje...dobro, ne baš sve, ali te stvari nisu tema mojih postova. Njih neka spominju neki tužni ljudi...neke druge zime...

Koracima Looditze... (Za sve one koji su raspoloženi za šetnju po sećanjima.)

"...Škripuću oblaci pod njenim nogama... Ne da se Ludica Tvrdoglava...!" ;)

Balašević i njegovi tonovi, vešto utkani u glavnu nit koja upliće moja osećanja, moje čežnje, ciljeve i izgubljene godine koje ostaju u tuđim, iznajmljenim novosadskim stanovima... Živela u različitim delovima grada, pod najrazličitijim uslovima...

Telep. Kada sam se doselila u zgradu u novi stan u kojem pre mene niko nije živeo. Izađeš da sačekaš bus, a oko tebe svi pričaju na mađarskom...pa se osećaš kao stranac i ne smeš da prozboriš, da te ne bi čudno gledali... Taj divno skrojeni strah brucoša od novog okruženja i upoznavanje novih ljudi sa kojima ćeš deliti dane i naredne godine svog života. Neprocenjivo.

Pa voljena Detelinara. Sajam. Taj stan i tih 15 meseci provedenih u njemu ostaju zauvek u najlepšem sećanju. Nismo imali TV ni fiksni telefon. Imala sam samo kasetofon i kasetu na kojoj su nasnimljene Balaševićeve pesmice po izboru u trajanju od 90 minuta.. Moj mali svet. I dnevnik koji sam pisala. I Nebo u koje sam gledala...kroz prozor. Tada sam samo putovala vozom. Volim vozove. Imala sam kratku kosu i dugačke zulufe. I bilo me je baš briga kad mi se baka na pijaci obrati sa "dečko". :)

Onda Petrovaradin sa divnim zalascima sunca, ogromnom dnevnom sobom u kojoj sam jednom nedeljno okupljala ljude sa faksa da održavamo probe i neformalne sastanke zbog projekta na fakultetu... Tematsko veče, a mi odabrali zemlju ljubavi i umetnosti. Ili ljubavi prema umetnosti. Sve je to umetnost - Voleti. ;) Učenje stihova Celine Dion na francuskom... Route 66. I scenski nastup pred gomilom ljudi na kraju večeri... Takav aplauz sam samo tada čula...jer ja sam bila sa "ove strane mikrofona". Pre nekoliko meseci mi je majka dobre drugarice rekla da se još uvek seća mog nastupa i osećaja koji je probudio u njoj. Tada je trebalo da se priključim nekom bendu, mogla sam biti pevačica... Ali nisam. Mada još uvek čuvam mikrofon koji mi je dao lik što je osmislio mene u ulozi samouverenog vokala kojeg će pratiti instrumentalom na gitari...

Odselila sam se s proleća. Blizu železničke stanice, na Bulevaru Oslobođenja, uvek je bila gužva i večita buka je dolazila i do sedmog sprata. Stajalište autobusa i psovke ljudi kojima vozač zatvori vrata ispred nosa. Puno plakara i šareni zidovi. I neka velika razočarenja. Patetika i  poezija.

Posle sam prestala da pišem. Preselila se malo niže niz Bulevar...kod Betanije. Gazde su bile divni ljudi, kažu da nikada nisu imali bolje stanare i voleli da pričaju do besvesti dok nude kolačima, sokom i kaficom. Predavanja sam sva odslušala na fakultetu i počela da čuvam nekog klinca da bih imala za stan. Preživela zimu i kašnjenje 11-ice koja ide od Železničke stanice ka Podbari... Morala sam da nađem manji stan posle nekoliko meseci, jer su troškovi postali neizdrživo veliki.

Lepa mala Ćirpanova. Ljudi iz kafane koji su me zvali na kafu s njima i voleli da mi se otvaraju na prvu loptu, iako se nismo ni poznavali... Ja sam "listener". U tom periodu sam dobila i jednu od nagrada za najlepšu fotografiju Novog Sada. Mali uspesi i veliki koraci. Našla posao u struci. Sprijateljila se sa divnim ljudima koji su u tom periodu ušetali u moj život... I pozdravila sa onima koji su odlučili da iz njega izađu.

Dani na Grbavici sada su nezamenljivi. Šetnja na posao i sa posla, po suncu, po magli, po vejavici... Ispijanja kafe na najrazličitijim mestima. Dragoceni trenuci čavrljanja sa cimerkama... Besane noći. I tragedija posle koje pobediš sam sebe u definisanju reči Optimista. Divljenja. I sneg na terasi. I vrabac koji skakuće po granama. I muzika iz nekih davnih dana. I shvatiš koliko si predodređen da Voliš. Ceo život, biće, samo postojanje. Ljubav kao način funkcionisanja. Ljubav kao teret i kao dar.

I evo, vraćam se pisanju... Spuštam pogled na stari dnevnik i uzimam olovku... Kao i uvek...do kasno u noć...