Došlo je ono doba godine u kome svi nešto slave. Za nas koji slavimo svaki mogući dan uz koji osvanemo, više je ovo doba kada ljudi zajedno jedu. A lepo je kad imaš ljude sa kojima jedeš, da se ne lažemo. I tako u šetnji poslednjih dana gledam ovo plavo nebo i poslednje zrake sunca po zgradama i drveću i razmišljam kako je lepo ovde gde nisi ni svoj ni tuđ. A opet nekako skoro kao kuća. Samo što za kuću treba malo više od lepo je i nisi tuđ.
Fali ti neko tvoj, čak i kad vrlo dobro umeš sam. Sete te neke pesme na ljude koji nisu tu. I čitam. Iznova čitam. I gledam. Odajem poštu kako umem. I ćutim.
"Šta vredi plavetno nebo
i zumbul i devojče i laste let.
Negde zapeva truba."
- Momčilo Nastasijević
Нема коментара:
Постави коментар