Kako je Twitter promenio moj život

Nisam bila sigurna kako da nazovem ovaj post. Znala sam da ga jednom moram napisati, ali nisam bila sigurna kako da ga nazovem. Kako je Twitter promenio moj život? Ili hvala bivšem koji je promenio moj život na način na koji nije očekivao?

SKROLUJTE DALJE DA BISTE SAZNALI KAKO!

Ako počnemo od toga da je život samo igra, moramo prvo da naučimo da je to potezna igra i uglavnom važi ona: "Taknuto - maknuto". Nema nazad. Sa pomenutim bivšim odavno ne znam šta se zbiva niti gde i kako živi (nadam se da je živ, zdrav i srećan, ako smem da se izjasnim o tome, a da me niko ne pogleda ispod oka), ali to za ovu priču nije ni bitno. Bitno je da je on krivac za to što sam oživela na društvenim mrežama. Čak sam ubeđena da mi je on napravio profil, a da sam ja stajala njemu iznad glave i odgovorila na pitanje: Dobro, šta će biti tvoj prvi tvit? Isto je važilo i za prvi blog, na nekoj drugoj platformi o kojoj sam se brzo izjasnila da nije za mene i prešla ovde.

No, saznali smo upravo kako sam oživela, a kako sam POživela već je jako diskutabilno. Ja nikada, zaista, nisam ni želela da živim u tom kompjuteru. Nikada nisam baš ni želela da ljudi znaju ko sam i odakle kuckam tih 140 karaktera. Ali svaki tviteraš mora imati svoju evoluciju i svako se razvija onako kako situacija od njega zahteva... Ili ne?

U početku sam, kao i većina ljudi koje poznajem, želela da na taj Twitter stignem anonimna i da tako ostane. Neću da upoznajem te ljude tamo, dovoljno je da čitam šta pišu.

Ha, ha, baš su zabavni.

Uuu, ovo je bilo dobro pitanje!

Hm, mislim da mi se sviđa, sad ću malo da fejvam.

Refresh. Ček, kako ništa, ovde uvek mora neko nešto da iznese kao svoje mišljenje?! (Kako to misliš tvoje mišljenje, nisi do juče tako govorio?! Ok, budi ovde šta hoćeš, ja te poznajem od pre nego što si imao Twitter.)

I tako sam neko vreme uspela da vodim život u RL paralelno sa životom na TW.

ALI ONDA SE DOGODILO NEŠTO NEVEROVATNO!

Počela sam odjednom da gubim ljude oko sebe. U stvari, nisam ja ništa tu izgubila, samo su naši potezi prestali paralelno da se pružaju ovim poligonom za igranje, pa smo morali da se jako pomučimo da shvatimo da treba da igramo dalje iako nam niko više ne čuva leđa. I tako neki čovečuljci sa one strane plavog ekrana počeše nekako da sebi zauzimaju prostor međ' mojim saveznicima. Ko zna kada i kako se to tačno dogodilo, ali eto ti njih, po kafanama, po drumovima, po gradovima na mapi moje To-do liste. I sve se razumesmo.

Pa počeh da se družim. Pa počeh da analiziram. (Ah, ne, ne analizirati! Kad počnem da analiziram, ne umem da stanem. I malo imam problem da shvatim kad je dosta.)

I probudim se tako jednom u saznanju da sam ovisnik. Da, ovisnik od Twittera. Pa kao rešim da batalim te društvene mreže i budem ozbiljna devojka sa stalnim poslom i ovozemaljskim prioritetima. Ali ne lezi vraže, mene ipak zanimaju neke stvari koje ljude sa beneficiranim radnim stažom u stabilnim firmama ne interesuju baš. I odem na konferenciju - dve - tri, odem u kafanu - dve - tri i gotovo, opet sam pala.

I da je meni neko na nekoj od tih konferencija rekao: "Hej, vidiš tog lika tamo što predaje, slušaj šta priča - jednom ćeš raditi za njega!"... ne, ne bih mu verovala.

I da mi je neko na nekom od tweetUpova rekao: Vidiš tu devojku sa kojom nisi razmenila ni dve reči jer si mislila da je uobražena? E baš njoj ćeš biti kuma na venčanju!, ili: "Ta tamo povučena zvaće te na svoju svadbu jednom, u nekom drugom gradu, sa nekim trećim ljudima, a ova što stalno priča, njoj ćeš ići sinu na rođendane.", hmm.. teško da bi mi to tako delovalo normalno u tim momentima.

A desilo se. I dešava se. I davno sam počela da prekrajam mape i planove ne bih li uspela da sretnem i zagrlim te čudne ljude iza avatara.

Nekad su se ljudi upoznavali na seoskim balovima, na korzou, na radnim akcijama i na letovanjima. Danas se ljudi skontaju preko društvenih mreža pre nego što se zaista upoznaju. I ne kažem da to uvek treba tako, samo tvrdim da treba ostaviti ljudima mogućnost da vas iznenade.

Čuj mene: društvenim mrežama... LJUDIMA treba ostaviti mogućnost da te iznenade. A društvene mreže... Pa mogu pomoći da pravi ljudi lakše nađu put do tvoje igre.

U ime menšna, fejva i heštega. Follow.