Plejlista za Dan Plave žice

Opet je svanuo Taj dan. Neverovatno je kako oseti momenat kada su bedemi popustili i baš se uvuče kroz tu jednu pukotinu koja nepogrešivo vodi do plave žice. Preskoči zelenu i crvenu, zaobiđe žutu i - BAM - pravac plava!

I tako se probudiš u nedelju, otvoriš prvo oči, pa prozor na browseru i prvo ugledaš šifrovanu poruku koliko samog sebe podsećaš na ono što jesi, a nisi hteo da budeš.

Ok, neću da mislim - pomislih (o, kakva ironija). Daj neku seriju 'vamo. Ja nisam osoba koja voli serije, upravo zato što se na njih navučeš, pa posle ne možeš da prestaneš. A skonost tim zavisnostima čini te uvek još slabijim i moj konačan odgovor uglavnom bude - film. Ne serija. Jer neću jesti, neću spavati, neću ni u wc ići ako baš ne moram - sve dok ne odgledam poslednju epizodu. I šta onda. Back to the real life again? No, thanks.

Ali dan je tako dug, a sve što je trebalo danas raditi palo je u vodu. Daj seriju, tako će brže proći. Otvorim folder da vidim šta imam. Super, ovo ću! Dead Like Me bi baš trebalo da me nasmeje. A i nema previše epizoda. Prodato!

I onda, u pauzi između 6. i 7. epizode, ponovo proveriš ono prozorče na browseru da vidiš šta ima novo u paralelnoj dimenziji, Kad ono - pesma. Neko je okačio - pesmu. Znam ovo. Znam, biće loš potez. Sve znam, a ipak klikćem Play. I BAM! Plava žica. Eksplozija plavih emocija. I poPlava.

Znam - moram napraviti plejlistu. Plejlistu o istini i (ne)volji. Plejlistu od koje toliko bežim. Jer reči, izgleda, ipak nisu dovoljne. Ni ćutnja. Ni ples. Ni beg. Pesme su već nešto drugo...

Veruj, ovo traje mnogo duže nego što iko može da zamisli. Jer neke melodije odzvanjaju u nama i kada ih niko drugi ne čuje. Slušali ih ili odbijali da budemo svesni njih - tu su. Jer nemaju gde drugde da budu. Postanu naše isto koliko su bile tuđe. Jer smo ih zajedno slušale. Pesme... A nisu pesme. Žice su.

Plejlista: Svi moji dani tužni su bez ta dva oka blaga